IGOR REMS
IGOR REMS, poet and painter, born in Bar (Yugoslavia).
MY PAINTER
You draw my heavy thighs with graphite
On the virgin white canvas In a breath I am a Fish
With a smile of fullness evangelical roe flows from me
With movements of temporary wholeness you mark
A sin as thick as the secret of Etruscan silence
Amidst a frail morning strong hands wrap around
The initial whiteness of a thirsty belly
Two snowy doves knit circling
They nest stuffed with ripe honey
Service tree opens its scents
Voiceless tame while getting its summer hue
It knows what it’s giving
Stroked by the cinnamon aquarelle of dawn
You open lakes with caravans of fingers down the spine abyss
Let the long-throated swan be sprinkled with starry
Pearl before the gentle sinking
МОЈ СЛИКАР
Из девичанске белине платна графитом
Извлачиш моја тешка бедра У даху сам Риба
Пуноће Осмехом ми плови јеванђељска икра
Покретима привремене потпуности назначиш
Грех густ као тајна етруске тишине
Снажне руке обавијају усред рањивог јутра
Зачету белину жедног ми трбуха У кругове се плету
Гнезде две голубице снежне отекле од зрелог меда
Безгласна у питомости давања кожа поприма боју
Лета Мирисима отвара се дивља оскоруша
Додирнута циметним акварелом свитања
Караванима прстију низ кичму отвараш језера
Бездан Грлатог лабуда нек окруне бисером
Звезде пред нежно потонуће
LOVE IN ASHES
Vesuvius’ sore throat has been bursting for days
Drizzling from the open tomb. Ash rain
Has drowned town squares, shrines, plowed fields. I come
To take you away from the town. I look at your face
Wilted from tears and weeping. You refuse to leave your mother
And father and sick brother. On the porch of the ancient Etruscan
Shrine, covered in a thick cream of ash,
Our hands reached out, thighs collided, lips
Sought for salvation before air turned into fire.
A night as long as aging is ahead. Recollection of light
Fades in the pupils. Doves no longer fly out in the evening.
Blinded by the heated air, by the black sun,
We hear the ground thunder, the town scream
We disappear altogether. My arms raised above
In prayer pleading to the Gods. When the Light
Returns again we will be asleep, turned to stone.
ЉУБАВ У ПЕПЕЛУ
Данима куља из упаљеног везувског грла.
Сипи из отворене гробнице. Киша пепела
Потопила тргове, храмове, оранице. Долазим
Да Те водим из града. Гледам Tвоје усахло лице
Од суза и плача. Не желиш да оставиш матер
И оца, болесног брата. У трему старог етруског
Храма, прекривеног густом павлаком пепела,
Кренуше наше руке, сударише се бедра, усне
Потражише спас пре него ваздух постане ватра.
Долази ноћ дуга као старење. Сећање на светлост
Гасне у зеницама. Нема вечерњих прелета голубова.
Заблеснути врелином ваздуха, црним сунцем,
Чујемо подземну тутњаву, чујемо крик града
Са којим нестајемо. Моје испружене руке
У молитви дозивају Богове. Када се Светло
Изнова врати ми ћемо спавати претворени у камење.
THE DANUBE SAILS DOWN YOUR BEAUTIFUL FOREHEAD
With soft palms the Danube absorbs the shimmer of a subsided moon
Through dance I imbibe you on an ugly November eve
The mad whiteness of breasts makes me sculpt all the awakened birds
In Your throat No one stops breathing
Large hands on the cathedral clock Haulers on the river
Stare at their own tired reflections in blind water Street
Light of sunken cheeks enters through the window and sits
Next to You Catches with bare hands the fear of unspoken
Words scattered across sweaty bed sheets
The Danube sails down Your beautiful forehead Asleep on the side
You dream not of the roar of the river that floods our banks
Our light colored sand in the dark hand of primal quest
ДУНАВ ПЛОВИ ТВОЈИМ ЛЕПИМ ЧЕЛОМ
Дунав упија длановима меким сјај посусталог месеца
Плесом испијам Те у ружно новембарско вече
Суманутом белином дојки вајам све пробуђене птице
У Твом грлу Нико не зауставља дах
Велике казаљке на зидном сату Тегљачи на реци
Огледају уморна лица у слепој води Улична
светлост упалих образа улази кроз прозор и седа
Крај Тебе Голим рукама хвата страх неизговорених
Речи разбацаних по знојавим чаршавима Дунав
плови Твојим лепим челом Заспала на боку не сањаш
Хук реке што плави наше обале песак наш светли
У тамној руци исконског трагања
LUMBARDA
To Dajana
Streets squeezing tightly together Old stone
Houses peek through tiny windows A fish’s noon
Reveals a brown stomach The sun’s basalt shirt
Absorbs the sweat of your thirsty eyelids Scented tower
Bride with corn blood I fall through silken gardens
Orchards of milky knees Through whiteness on which
A clock’s spear casts a shadow Twelve strikes echo The tower
Of the Cathedral of St. Roch crumbles into the abyss I am born on your
Fairy palm sticky from salt With the scent of young
Wind moved by shiny thighs Naked in between yesterday
And tomorrow The rocks’ embers burn us The dust from the vineyard
And scorched earth Light sharpens its teeth on the skein of a
Narcissus On the sea’s dance on blind skin With ripe
Hands time molds clay Sand in throat Your
Shoulders separated like the squealing of a flying gurnard shot
While flying Legs walking towards the Zenith like white poplars
I touched the sun’s rye in the center of a circle Noon
Became invisible Its bluish trod has leaves now
With numbers it conquers the World
I RECOGNIZE YOU AT UŠĆE
I recognize You at Ušće
Standing under a branched out oak tree
Touched by its forehead we gather its produce
I watch your palms
You work the clay with fingers
Giving birth to figurines of the vicious circle
Of Vinča’s
Lepenski Vir
You show a pebble A fishlike mother
The climax of an age The Pre-Beginning you say
We all came from water
Reflection of travelling shadows tricks the cry of a gray archer
Who arrived from another sky
The river watches us with multihued eyes
The scar on its face made by the boat
The sound of water is the soul of those separated by the sandy shore
Where are the Etruscan horsemen in bronze I ask
At the end of the journey on the other side of the wall
Resting their worn out bones in reincarnation of reminiscence
You come to me and gently kiss my ear
Pine cones dry reed fern flare up
Fire with mirrors of darkness
A leaf of death
Floats unsealed
We are in an age In fishermen’s song
My white nocturnal moth for a moment let us move
The hands of the clock
Stopped by smoldering breath
Among words ticking coming after us like beasts
The day sheds its skin and the green moon bleeds at midnight
But You love the Sky
the Light
the Reflection of Vinčan symbols in water
Submerged in me you flood a barren field
A salty lake
Let us keep spring in Belgrade
The past perfect tense
It is not about the illness of words
Exhaustion or lethargy of letters
I am going on a two month journey
If I return I will call out with a poem
I will wait for you under the hundred year old tree
If I do not call most fragrant flower in the world
Do know that I am kissing your golden footsteps in sand
From the brightest constellation
ПРЕПОЗНАЈЕМ ТЕ НА УШЋУ
Препознајем Те на Ушћу
Стојиш под разгранатим храстом
Додирнути његовим челом убирамо плодове
Гледам Твоје светлоносне дланове
Прстима месиш глину
Порађају се фигурине зачараног круга
Лепенског Вира
Винче
Показујеш облутак
Риболику мајку
Представља врхунац једног времена
ПраПочетак говориш Сви смо изашли из воде
Одблесак путујућих сенки вара крик сивoг стрелца
Дошлог из неког другог света
Река нас гледа хиљадама очију
Ожиљак на њеном лицу што оставља чамац
Водени је глас провидних душа раздвојених песковитом обалом
Где су Етруски коњаници у бронзи питам
На крају путовања с друге стране зида
Одмарају уморне кости
После боја у реинкарнацији сећања
Прилазиш и нежно ме љубиш у уво
Плануше шишарке сува трска папрат
Ватра са огледалима тмине
Један лист смрти распечаћен плови као ми у времену
Певању аласа
Лептирице моја бела за тренутак зауставимо
Казаљке на сату
Прошло је оно што проћи мора
Прошли смо ужареним дахом т
Танким рубом између белих откуцаја речи које нас прате
Као дивље звери
Где дан губи кожу и зелени месец крвари у поноћ
Али Ти волиш Небо
Светлост
Одблесак Винчанског писма у води
Потопљена у мени отворена рано плавиш
Пусто поље језеро слепо
Задржимо у сећању април у Београду
Као неко давно прошло доба
Не ради се о болести речи
О замору тромости слова
Одлазим на двомесечно путовање
Вратим ли се јављам се песмом
Чекам Те под стогодишњим стаблом
Ако се не јавим цветићу најмириснији на свету
Знај да љубим Твоје стопе златне у песку
Из најсветлијег сазвежђа
CAVE OF THEOPETRA
At the entrance of the cave a fig tree
Mauve leaves wavering Heat presses down to the roots
And my voice has become a guide to shadows in this dead hole
Gaping wide open before me Light penetrates
The thick glass on which I walk Separating me from the brown
Burrowed soil Imprinted in stone
Ripped apart bones appear in a leaf of soil
I noticed that they may have belonged to a woman who had fallen asleep
Frightened With passion which she had never experienced
I breathe in the air of the tomb awakened by human
Hand Now in my home I return to that death
To the astral silence hiding beneath the glass
Bell The pain of a cry in the dark grows inside me
Ornament of the earthen face in a black singing gate
CAVE OF THEOPETRA
На улазу у пећину разгранато смоквино стабло
Модро лишће титра Притиска жега до корена
И мој глас поста водич сенки у овој мртвој рупи
Што предамном зјапи Светлост пролази кроз
Дебело стакло којим ходам Одваја ме од мрке
Раскопане земље Од камена под чијим теменом
Назиру се у листу земље танани остаци
Приметих можда припадају жени заспалој
У страху У страсти коју не спозна Осећам како
Са покиданих костију пири дах ветра
Устајалог у гробници пробуђеној људском
Руком Сада у свом дому враћам се тој смрти
Астралном муку што скрива се под стакленим
Звоном У мени успиње се бол крика у тмини
Орнамент земљаног лица у црној капији што пева
CASTILLO DE SANTA BARBARA
Upright on a barren cliff a town grown in
A blind rock with large eyes dry palms
Presses against a sea scar Clay colored sand
The final defense with the bones of the buried
In shallow graves From the yellow walls the nude sun jumps
Into the abyss Laves with flames
The town rooftops the magnificent palaces of lords
The churches erected in honor of the passion of Christ
Meandering walls that roll their ripped stomachs
Down the slopes Cathedral bells
In prayer Time slowly sediments itself
Sand has gathered sticky blood
It ruminates beneath the golden brow
The dead have risen and are singing in the streets
CASTILLO DE SANTA BARBARA*
Усправно на голој хриди урастао град
Слепа стена великим очима
Сувим длановима ритиска морски ожиљак
Песак боје глине последња одбрана
Костима сахрањених уплитким гробовима
Са жутих зидина скаче наго сунце у бездан
Огњевима умива кровове града велелепне палате господара
Цркве подигнуте у славу мука Исусових
Вијугави бедеми котрљају обронцима распорене стомаке
Катедрална звона у молитви
Време се лагано таложи
Песак је сабрао слепљену крв
Прежива под златном обрвом
Мртваци су устали и певају на улицама
IGOR REMS